„Igramo svaki meč kao protiv svetskih šampiona“

 

Srpski predstavnici na Evropskom prvenstvu u bir pongu, tim WHICH ONE?, nastupiće uz podršku EKSPEDICIJE. I znate šta? Imamo razloga da se nadamo tituli!

Ekspedicija će na prvenstvu 5. i 6. januara podržati dva mlada, perspektivna momka koji se ne bore samo za titulu prvaka Evrope, već i za popularizaciju ove zanimljive igre.
Turnir-u-CeskojJedan je student ETF-a, drugi pauzira poslovne studije dok radi u ugostiteljstvu. Bir poing ih je učinio najboljm prijateljima. Povodom novouspostavljene saradnje sa Ekspedicijom i povodom predstojećeg takmičenja, razgovarali smo sa aktuelnim šampionima Srbije u bir pongu – Božidarom Raceom i Ivanom Vukomanovićem.

E: Šta je to, dakle, dešava u januaru?

I: Dešava se Evropsko prvenstvo u bir pongu u Insbruku: 5. januara 1 na 1, a glavni događaj je sutradan kada je 2 na 2. To su dva odvojena turnira, mada je 1 na 1 više kao priprema, ispipavanje protivnika. Učestvovaćemo i tog prvog dana kako bi osetili teren.

E: Već imate jedno Evropsko i nekoliko drugih prvenstava iza sebe, ali ovog puta ćete se takmičiti uz podršku Ekspedicije. Kako je došlo do saradnje?

I: Čuo za Ekspediciju ranije, jer je i Triki sarađivao sa vama i delovalo mi je da bi vam ova priča bila zanimljiva zbog prirode proizvoda koje prodajete.

B: I meni je privuklo pažnju što sam video kod njih mađioničare sa kartama, prodaju se dronovi, to su prema mom mišljenju zanimljive i neobične stvari.

I: Kao što je i bir pong sam po sebi neobičan. Iz Ekspedicije su videli naš snimak na Jutjubu i dopala im se ideja, pa smo odlučili da probamo kako će to da funkcioniše.

B: Do sada nam je put za takmičenja plaćao Beer pong bar gde je cela priča i počela, i iskoristiću priliku da se zahvalim vlasniku bara Bojanu Opačiću što je verovao u nas. Ljudima generalno bir pong još nije interesantan, a Ekspedicija je prva koja je prepoznala potencijal ove igre i naš potencijal, tako da smo mi zvanično prva ekipa iz Srbije koja je dobila sponzora, a koji nije iz bir pong sveta.

E: Prenesite nam malo utiske sa tih turnira po Evropi.

B: Na Evropskom prvenstvu 2017. ušli smo u top 32 ekipe od 196. Bili smo zadovoljni svojim uspehom i kada smo se vratili bili smo još više navučeni na beer pong i počeli smo da treniramo. Nabavili smo sto i krenuli da vežbamo i kod kuće. U maju smo otišli na prvenstvo Austrije. U bir pongu postoje nekoliko velikih evropskih turnira, kao u tenisu grend slem, poređenja radi. U Austriji smo zauzeli 5. mesto i videli smo da možemo tako da igramo sa ekipama koje smo pre samo dva ili tri meseca gledali kao: „Vau, kako ovi momci igraju!“.

I: Od evropskih turnira značajni su otvoreno prvenstvo Austrije, Nemačke, Švajcarske i Holandije, a evropsko prvenstvo je kruna svega toga i ono je uvek na početku sezone, s tim što je u Švajcarskoj posle Evropskog najjače. Inače, imamo još dve ekipe, četvoricu drugara koji putuju sa nama na takmičenja i gde se bore individualno i timski pod zastavom Srbije.

B: Poenta bir ponga u Evropi barem, jeste da se plasiraš na Svetsko prvenstvo u Vegasu, jer tamo ljudi igraju na još većem nivou. Zato je nagrada na svim turnirima evropske serije put u Las Vegas u vrednosti od dve ili tri hiljade evra, zavisi od turnira. Prvi turnir kod nas koji je imao ovakvu nagradu bio na Beer festu ove godine. Njega je organizovao gazda Beer pong bara, koji je sa nama išao na evropske turnire i tamo upoznao igrače iz drugih zemalja. Tako smo ih pozvali na ovaj turnir, kako bismo ga što bolje ispromovisali.

E: A kako je sve to, zapravo, počelo? Kako ste došli u prvi kontakt sa bir pongom?

Tamo-je-sve-pocelo---Beer-Pong-barB: Bir pong sam najpre video u filmovima doživljavao sam ga kao igru za zabavu, kao cugopol ili neku takvu igru za napijanje. Onda sam došao sa društvom na prvi turnir u Srbiji koji je održan 2014. godine u Beer pong baru. Meni se ta igra svidela. Tada je to sve bilo na amaterskom nivou i poenta je bila zabava – igra koja je upotpunjavala bleju u kafiću. Počeli smo redovno da dolazimo i igramo te turnire koji su se u početku održavali jednom, dvaput nedeljno. Bili su to manji turniri od, recimo 32 ekipe, nekad 16. Ivan je došao sedam, osam meseci posle mene.

I: I jako me je iritirao. To je zbog njegovog samopouzdanja.

B: Da, ja recimo kad dođe neko nov, ja stanem za sto i šta god on uradio moja rekakcija je: „Dobro, sad ću ja da ti pokažem“. Kada je Ivan došao ja sam već bio formiran igrač. On je zbog želje da me pobedi nastavio da dolazi. Neko se baci na pod kad me pobedi, bukvalno slavi, ali ja na to ne gledam tako. Meni je to samo jedan meč i kad dobijem i kad izgubim.

I: A neko će se okrenuti i otići. Mnoge kad gube to demotiviše, a imaju potencijala.

B: U svakom slučaju, posle nekog vremena, ispromovisao se kafić, promenio lokaciju, uzeo veći lokal. Sada su turniri tri puta nedeljno i učestvuje 64 ili 96 ekipa. I tako, početkom prošle godine, nas četvorica koji smo bili najbolji u Beer pong baru i redovno osvajali turnire, razmišljali smo da odemo na Evropsko prvenstvo i tamo smo videli da ima i većih zaluđenika od nas. Negde usput je došlo do tog nivoa da poenta više nije u tome da piješ.

I: Evropski turniri umeju da traju od 12 do 15 sati i ti treba da si maksimalno koncentisan, a ako popiješ koju više to je propast.

B: Mislim, popijemo mi malo, nije da ne popijemo.

I: Popijemo za početak da smirimo ruku.

B: I u tome kontrolišemo jedan drugog. Nije lako sam stati, sve si u fazonu: „Mogu još malo“, pa se zato ponekad međusobno kontrolišemo.

E: Neki misle da je to igra u kojoj je potrebno samo da naučiš da gađaš. Šta vi na to kažete?

B: Ja to poredim sa šutiranjem slobodnih bacanja u košarci. Siguran sam da postoji neki matori gospodin koji ne silazi sa koša i šutira bolje od profesionalnih košarkaša, ali on nije profesionalac, jer potrebno je da nešto imaš u glavi. Takođe smatram da je u bir pongu važno da nemaš potrebu da se takmičiš sa osobom iz svog tima – ne takmičiš se ti sa njom nego se zajedno takmičiš protiv nekog. Veoma je važno da ako osetiš da nisi siguran u svoje gađanje, možeš odmah da proslediš svom saigraču lopticu i da nema svađe ko će da gađa. Takav dogovor imamo nas dvojica.

E: Šta je važno da bi bio uspešan u bir pongu?

I: Najbitnije su tri stavke: pripreme za svako veće takmičenje – vežbanje, odnosno sticanje te mehanike i rutine u gađanju. Stilovi gađanja su razni, manje ili više slični. Svako ima svoj stil koji mu odgovara i samo je fora to pronaći i namestiti se da to bude čista mehanika, da ne razmišljaš mnogo, već da samo ubacuješ.
Druga stvar je psihička priprema. Jako je bitno psihički se pripremiti za svaki turnir zato što u toku igre postoji i nešto što se zove ometanje. Sve je dozvoljeno osim da se dodiruju čaše i da se radi bilo šta iznad čaša. Dakle, tvoji protivnici mogu tebe da ometaju na koji god hoće način, a da ne pominjem još 50 ljudi koji su tu okolo i koji navijaju za njih. To je ometanje, mahanje zastavama, dranje, vrištanje. Poenta je isključiti se u glavi iz toga i koncentrisati se samo na svoje bacanje i na tu čašu koju treba gađati.

B: Sve partije bir ponga kad izgubite deluju da ste ih izgubili zbog glupoti – svoje. Nikada ne možete kriviti protivnika, apsolutno je sve na vama. I cela ta filozofije igre je koncentriši se samo na svoje gađanje, pa onda na timsko.turnir-u-ceskoj bir pong

I: Ja ulazim u meč kao da moj saigrač neće ništa pogoditi, a ako tako razmišljamo obojica, to je onda sjajno. Mnogo je bitna psiha, koliko god neko mislio da je samo vežbanje.
I treća i najbitnija stvar, to je razgovor, razgovor, razgovor i samo razgovor. Božidar i ja smo u stanju da pričamo satima. Dobra komunkacija, nema rivalstva, samo dogovor i razgovor. Ima rivalstva kad igramo međusobno.

B: I meni je važno da ne budem gladan, nervozan ili umoran. Ili, recimo, ne mogu da gađam u cipelama. Na Evropskom prvenstvu nijanse su bitne, da li je đon niži ili viši može da donese razliku. Isto tako ne mogu da igram u nečemu sa dugim rukavima, u nečemu u čemu mi zapinje ruka.

I: Naravno, važna je i podrška i zaista imamo podršku i drugova i prijatelja i devojaka.

E: I roditelja?

I: Sada da. Shvatili su da nije poenta da se napijemo, nego da idemo isključlivo zbog igre. Možemo mi i ovde da se napijemo, a trošimo i vreme i novac da bismo otišli, i ne putujemo u Austriju na ekskurziju, već da postignemo nešto. Kad su to konačno shvatili krenula je podrška.

B: Moji roditelji nisu gledali na bir pong kao na nešto ozbiljno, ali kada smo otišlii u Austriju prvi, pa drugi put i vratili se kao peti, onda su počeli da menjaju mišljenje. Prekretnica je bila kad sam doneo sto kući i pokazao im kako ja to gađam. I oni su probali i videli da to nije naivno. Najpre je moj otac bio uveren da bi mogao da me pobedi – rekao sam mu da me ne bi pobedio ni jednom u sto puta. Nije mi verovao, ali kad smo odigrali jednu partiju video je da je to mnogo komplikovanije nego što izgleda.

I: Uglavnom, očevima se sviđa, majke su te koje prave problem.

E: Prijatelji su vas od početka podržavali?

I: Prvo su nam se smejali, kao – mi smo budale što putujemo. Kad smo se vratili sa nekim uspehom, onda je više ljudi počelo da bude zagriženo za te turnire, da vežba i da zove nas da vežbamo zajedno.

E: Koliko vežbate?

B: Pre Evropskog smo vežbali dva, tri puta nedeljno, van turnira po sat, dva, tri. Posle toga, a pre Austrije, vežbali smo i po nekoliko sati dnevno. Ne možemo uvek zajedno, ali bitno je samo da se vežba. Meni se dešavalo da vežbam po šest ili sedam sati dnevno. Recimo, postavio sam cilj: vežbam dok ne pogodim pet puta svih 10 čaša, bez promašaja. Dakle, to može biti i 15 minuta, ali dešavalo mi se i 6 sati da zaglavim na stolu: pogodim devet, promašim desetu – iz početka. I što kažu košarkaši, dok ne pogodim 100 bacanja, trening nije gotov. E sad, mislim da na ovom našem nivou da sam gađam šest sati apsolutno nema poente. Pričali smo i sa svetskim prvakom i on kaže da kad vežba kod kuće nešto promaši on samo može da se iznervira, jer je generalno došao do toga da može da pogodi sve. Sada vežba nedelju dana pred Svetsko i to je to. Mada, oni često imaju turnire i to mu je kao trening. Tako je zapravo i nama sa ovim nedeljnim turnirima. Ja sad to gledam isključivo kao trening. Ok, i zabava i druženje uz to. Nije mi poena da zaradim pare, mada i to dobro dođe. Idem prvenstveno tamo da dam svoj maksimum, pa makar i izgubio.

Sada smo došli do tog nivoa da na turnirima u baru ne možemo više da igramo zajedno, već samo sa ljudima koji igraju prvi put ili sa devojkama kako bi nam bilo otežano. Nama je to dobra vežba jer da igramo nas dvojica kao tim, možda bi se previše opustili. Nemam ništa protiv žena, ali muškarci stvarno malo bolje gađaju.

I: Ali na primer, Amerikanke su u rangu sa muškarcima u gađanju. Ipak, nema toliko devojaka koje igraju. U Srbiji je to nekih 40 posto od ukupnog broja, ali neke su baš dobre. Desi se i neka od naših saigračica pogodi više čaša od nas. Na takmičenjima nema odvajanja na polove, ali da ima, siguran sam da bi naše devojke bile u samom vrhu na evropskom nivou.

E: Imate li uzore?

I: Imao sam ih nekad i više puta sam menjao stil. Gledajući klipove na Jutjubu, jako mi se svideo Kevin Kinene iz Nemačke. Dopao mi se njegov stil gađanja, ponašanje tokom igre i onda sam uzeo malo neke fore od njega. A onda smo otišli na prvenstvo u Austriji i u četvrtfinalu igrali smo protiv ekipe u kojoj je bio baš Kinen. Gubili smo partiju sa 8:4, ali vezali smo poslednjih šest gađanja i preokrenuli rezultat. Pobedio sam nekog na koga sam se ugledao i ko već tri godine igra profesionalno! Shvatio sam da je poenta izgradaiti svoj stil, svoje ponašanje, jer možeš da se izgubiš ako pokušavaš da budeš neko drugi. Svako prvenstvo nam je bila škola, sa svakog smo doneli nešto što smo posle unapredili. Trenutno najbolji igrač na svetu je Amerikanac Brendon Marks. Neverovatno dobro gađa, ima neverovatnu smirenost. Da sad igram sa njim, ne bi mi bilo svejedno, ali znam da bih mogao da pobedim.

B: Ja nisam imao uzore, jer sam gađao dve godine pre evropskih turnira. A da sam naknadno nešto menjao… Pa, to je kao tehnika šuta: kad nešto promeniš može lako da ti se obije o glavu. Ipak, kad sam nedavno gledao neki stari snimak, to nema veze sa onim što mi sad radimo. Nesvesno, spontano sam se menjao.

E: Koliko je jedna bir pong partija nepredvidiva?

B: Vrlo. Dešavalo mi se da izgubim partiju, a da ne promašim ni jednu čašu. Recimo, ja pogodim 8 od 8, a moja saigračica promaši dve. Ili ja pogodim jednu, a oni vežu tri i ja već tu kasnim poteze. Sa tim veživanjem oni mnogo brže idu i dobijaju bonus poene ako obojica pogode i onda je to malo komplikovano stići.

I: Ali ne postoji razlika koja ne može da se stigne. Mi smo kasnili i po šest čaša i stizali i na kraju pobeđivali. Uvek je uzbudljivo, od prvog po poslednjeg gađanja.

B: Psihički momenat na sve utiče, pitanje je koliko. Desi ti se da ti se loptica zavrti u jednoj čaši i ode u drugu i tebe to iznervira.

Sampioni-Srbije,-Beer-FestI:To protivniku ne treba pokazivati, nego uvek treba biti u fazonu: „Baš sam to hteo“. Uvek vodiš istovremeno i psihičku borbu sa protivnikom. Partija bir ponga može da traje od 3 do 45 minuta. Ne sme nikako psihički da se padne.

E: Rekli ste da je nagrada na evropskim takmičenjima odlazak na Svetsko, ali vi ste to već zagarantovali sebi pobedom na nacionalnom nivou. Kakvi su vam utisci sa tog prvenstva?

I: Na Serbian open-u na Beer Festu nam se desilo da imamo tri jako teške vezane partije. Četvrt finale sa najboljom mađarskom ekipom, polufinale sa drugovima iz Beer pong bara – još jednom isto tako dobrom ekipom kao što smo mi, i finale. Ja sa se istrošio psihički protiv Mađara, emotivno protiv ove druge ekipe i sad treba odigrati finale. Znači treba ostati stabilan.

B: I ja sam blokirao na toj partiji sa Mađarima. Iako je bilo četvrtfinale, svi stolovi siu prestali sa igrom, svi su gledali nas. I kada smo uspeli da ih dobijemo 2:1, znali smo posle toga da ćemo da osvojimo turnir. A u finalu smo dobili slabiju ekipu od ove dve.

I: Ja sam se 5 dana nakon toga psihički oporavljao, nisam mogao da dođem sebi.

B: Ne smete da dođete u razmišljanje da osvajate sigurno. Do poslednje čaše nisam na to pomislio, ali na to poslednje gađanje mi nije bilo sigurno. Kad sam pogodio, rekao sam: dobro, ušla je. I stoje ovako dve naše čaše i oni sad imaju tu šansu da vrate, ali ako jednu promaše – kraj. Tu je Ivan legao na pod.

I: Ja se uhvatio za glavu i nisam gledao. Samo sam čekao vrisak.

B: I kad su promašili, to je onda bilo… I onda mi je Ivan rasekao prst.

I: Nepažnja čista. Uzeo sam da ga polijem vodom, on je digao ruku i ja sam ga rasekao čašom. I zato smo propustili turnir u Švajcarskoj. A u tom finalu, i ja sam pomislio na Vegas i to je uticalo da lošije igram. Zbog toga je važno ono što radimo pred svako takmičenje, taj dan kad se probudimo: idemo meč po meč, stepenicu po stepenicu, igramo svaki meč kao da je finale. Da stoje preko puta stola ljudi koji prvi put igraju, nema opuštanja. Igramo kao da igramo protiv svetskih šampiona. I to nam je najveća filozofija: igrati meč po meč.

E: Šta vam je cilj na Svetskom prvenstvu?

B: Amerikanci to igraju na mnogo većem nivou i ja sad ne znam, pravo da vam kažem, šta da očekujem tamo. To je kao da kažem da ću osvojiti grend slem, a igraju i Đoković i Federer. Mislim, može, ali teško. Treba imati samopouzdanja i treba biti realna. Treba znati svoje mogućnosti.

U Beer pong baru ima pet stolova. Mi kad smo došli na Evropsko i ušli u salu, ta sala ima 80 stolova i ti kad to vidiš stvarno se naježiš. Na svetskom ima 400, 500 ekipa. Igra se tri dana, 12 preliminarnih mečeva i ulazi se u top 96 ekipa. Moj cilj je da uđemo u taj treći dan, to je tih 96 ekipa. Svestan sam da možemo svakog da pobedimo, ali to je drugi nivo kad ti igraš za 50 ili 100 000 dolara. To ne može da ti ne bude u podsvesti i to je taj psihološki momenat o kome smo pričali. Mislim da su tu Ameri u ovom trenutku bolji od nas, jer imaju veće iskustvo na takvim takmičenjima.

I: Šta god uradimo – dobro je. Tako smo mislili prvi put na Evropskom, ali pošto smo osvojili peto mesto, sada znamo da možemo bolje i ovaj put idemo na titulu.

E: A zašto je kod nas toliko nepropraćeno, a sa druge strane zašto se to primilo u svetu, prvenstveno u Americi, kao maltene neka vrsta sporta?
Tim-Which-one-i-tim-Ekspedicija
I: Kod nas je to tek stiglo. Počelo je pre tri godine, ali tek poslednjih godinu dana je izraženije. Sa druge strane, u Americi igraju od 2008. godine. Mi smo uspeli da podignemo to, barem kada je Beograd u pitanju, na malo viši nivo. E sad, ja verujem da kad bismo mi napravili još nekoliko dobrih rezultata, da bi to mogli da probudimo još negde. Nedostaje jača medijska pažnja. U Nemačkoj i Austriji bukvalno cela država igra bir pong, imaju turnire u više gradova, a o Amerikancima da ne pričam. Kod njih svaka država ima svoju ligu pa se onda sastaju Best East, Best West i onda taj Vegas kao kruna.

B: Smatram da ima tu i finansijska strana priče. U Americi su turniri na nivou država i nagrade mogu da budu i do 10 000 dolara, a inače imaju po tri turnira nedeljno od tri ili četiri hiljade dolara. Tako da sigurno imaju veći motiv sa te strane da igraju i vežbaju. Kod nas su nagrade od 8 do 20 000 dinara. Trudili smo se da našim uspesima ispromovišemo igru koliko smo mogli. Ipak, mislim da nadalje naši uspesi neće biti pomak za celu zemlju, važno je da se bir pong šire popularizuje preko medija. Ja bih stvarno voleo da ima na 10 mesta u gradu da se igra bir pong.

I: Trenutno jedini grad osim Beograda koji ima tunire je Niš. Sad ka bi to bilo i u Novom Sadu, Kraljevu, Kragujevcu, Čačku, to bi bilo super.

B: Ipak, u Nišu i dalje je to na početku i gledaju na to više kao na zabavu.

E: Šta ima bir pong ima toliko kvalitetno da biste želeli da ga promovišete i preporučite drugima?

I: Prvo, to dobra zabava, dobro druženje. Božidar i ja smo se tako upoznali i sad smo najbolji prijatelji. Dobro je i za muvanje, priđeš da je pitaš da igrate zajedno i već si uspostavio kontakt. A psihološka borba i psihološka spremnost koje razvijaš u igri su generalno korisne. Ja bih želeo da se posvetim tome i živim od toga.

B: Zato nam je važan ovaj korak koji smo napravili sa Ekspedicijom i mi se zahvaljujemo Ekspediciji što su nam omogućili da odemo na ovo Evropsko prvenstvo.

E: I Ekspedicija se zahvaljuje vama i zakazujemo sledeći razgovor kada se budete vratili sa trofejom.

I: Dogovoreno. Ali tada očekujemo video-intervju!